Crvenkapa

Živela je jednom dobra i poslušna devojčica. Bila je omiljena od svih, a najviše od svoje bake koja joj je sašila crvenu kapicu od pliša. Devojčica je kapu uvek nosila i zato su je prozvali Crvenkapa. Jednog dana je mama poručila Crvenkapi da je baka bolesna, da bi je trebalo posetiti i da joj odnese vina i kolača kako bi opet ojačala i što pre ozdravila. Pre nego što je krenula na put mama je upozorila Crvenkapu da mora da ide pravo po putu i nigde ne sme skretati.

Pored toga što nije smela nigde skretati mama je poručila devojčici da mora biti pristojna kod bake, da joj ne švrlja po kući i ne zaviruje na sva mesta. Mama je bila svesna kako Crvenkapi neće trebati više od pola sata da dođe do bakine kuće, koja je živela van sela u šumi. Ali dogodilo se ono što mama nije mogla da zamisli. Čim je Crvenkapa ušla u šumu srela je vuka.

Budući da nije znala da je vuk opasna životinja Crvenkapa se nije bojala i počela je pričati sa zanimljivom životinjom. Kako je devojčica bila naivna vuku je kroz razgovor sve ispričala, kako ide kod bolesne bake, šta joj sve nosi i ono najvažnije, gde je bakina kuća. Vuk je devojčicinu priču slušao sa velikim zanimanjem i usput kovao opasan i podli plan. Nije mogao biti srećniji što će pojesti baku i devojčicu.

Vuk je bio svestan da ipak prvo treba da pojede baku, a tek onda devojčicu i zato je Crvenkapi dao nekoliko saveta i uputio je da nabere cveće za voljenu bakicu i tako je usreći. Devojčica je ništa ne sluteći poslušala vuka i krenula da ubere cveće. Vuk je u međuvremenu požurio prema bakinoj kući da izvede strašan naum. Kada je došao do kuće pokucao je i predstavio se kao Crvenkapa. Baka mu je rekla da su vrata otključana i da može ući.

Čim je ušao vuk je pojeo baku, a nakon toga je požurio da obuče bakinu spavaćicu, stavio je noćnu kapicu i legao u krevet te spremno čekao svoju sledeću žrtvu. Za to vreme je Crvenkapa nabrala dovoljno cveća i krenula prema baki. Bila je iznenađena što su vrata od kuće otvorena i celo vreme je imala čudan osećaj, ali nije bila sigurna zašto. Došla je do bakinog kreveta i pozdravila. Baka joj je čudno izgledala, a devojčicu je iz nepoznatih razloga obuzimao sve veći strah.



Sa sve većim strahom je ispitivala baku zašto su joj velike uši, zašto ima velike ruke i oči, a kada je upitala zašto ima tako velika usta, vuk je odgovorio da je to zato da je lakše pojede. Tako je vuk progutao i Crvenkapu, legao u krevet i zaspao. Dok je spavao glasno je hrkao. U tom trenutku je pored kuće prolazio lovac i začudio se kako baka može tako glasno da hrče. Zabrinuo se za baku i otišao da proveri da li je sve u redu.

Kada se lovac približio krevetu primetio je vuka i hteo je zapucati, ali onda se setio kako je možda vuk progutao baku i da bi je on mogao spasiti. Zbog toga je posegnuo za makazama i razrezao stomak. Nakon toga je iskočila Crvenkapa, a zatim i baka koja je teško disala. Devojčica je potom otišla po kamenje kojim su vuku napunili stomak, a kada se vuk probudio hteo je da pobegne, ali ga je kamenje pritiskalo pa je umro. Svi su bili srećni kada je vuk umro. Lovac je dobio krzno, Crvenkapa je naučila da treba slušati ono što kaže mama, a baka se oporavila.

Deda i repa

Posejao deda repu. Repa izrasla velika prevelika. Počeo deda da čupa repu iz zemlje. Povuci – potegni – iščupati ne može.
Pozvao deda babu. Baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni – iščupati ne mogu.
Pozove baba unuku. Unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni – iščupati ne mogu.
Pozove unuka kucu. Kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni – iščupati ne mogu.
Kuca pozove macu. Maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni – iščupati ne mogu.
Maca pozove miša. Miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu, deda za repu, povuci – potegni – iščupaše repu.

Golema repa

(Jovan Jovanović Zmaj)

Sejo deda repu

Odmah posle kiše, 

Porasla mu repa

Kakve nema više,

Tako je to kad se seje

Odmah posle kiše.

Tad se deda posla lati, 

Pa otide repu brati.

Trza, trza- al mu trud

Beše uzlud.

Pozva deda babu, 

Baba zgrabi dedu, 

Deda zgrabi repu, 

Trza, trza, al mu trud

Beše uzalud.

Pozva deda malu Julku,

Julka zgrabi babu, 

Baba zgrabi dedu, 

Deda zgrabi repu, 

Trza, trza, al mu trud

Beše uzalud.

Pozva Julka kucu Zujku,

Zujka zgrabi Julku, 

Julka zgrabi babu, 

Baba zgrabi dedu, 

Deda zgrabi repu, 

Trza, trza, sad mu trud

Nije bio uzalud.

Deda reče: Evo je

Celog jutra pevo je.

Baba polu odseče

Da je skuva doveče.

Snezana i sedam patuljaka

Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Snežana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put oženio jednom lepom, ali sujetnom ženom, koja je ustvari bila veštica.
Ona je sebe smatrala najlepšom ženom na svetu i imala je čarobno ogledalo, koje joj je uvek sve govorilo. Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obično: "Ogledalce, ogledalce na zidu, kaži mi ko je najlepši na svetu?" Ali ogledalo je razljuti odgovorivši;" Snežana je najlepša!"
Devojka je zaista bila prava lepotica. Maćeha je bila užasno ljubomorna, pa naredi jednom od svojih lovaca da odvede Snežanu u šumu i tamo je ubije. Lovac povede Snešanu, ali nije mogao da je ubije i ostavi je tamo. Usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubio devojku. Tako je maćeha jedno vreme bila zadovoljna.
U međuvremenu Snežana je lutajući kroz šumu, stigla do kućice u kojoj je živelo sedam patuljaka. Čovečuljci su se sažalili na nju i zadržali je da živi kod njih. Ona im je kuvala, čistila kuću i svi su bili srećni. Ali jednog dana upita maćeha opet svoje ogledalo: "Ogledalce, ogledalce na zidu, kaži ko je najlepši na svetu?" Kad je čula da je Snežana najlepša, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takođe reklo da Snežana živi u šumi, u kućici kod sedam patuljaka. Ona se preruši u staru prosjakinju i napuni jednu korpu jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kućici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u rudniku dijamanata. Pre nego što su otišli, upozorili su Snežanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje. Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uveče vratili, našli su je kako leži na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan reče: "Ona je i suviše lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako će mo moći još neko vreme da je gledamo!" I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cvećem i stajali na straži pored nje.
U to vreme je kroz šumu prolazio princ. Čim je ugledao lepu devojku u sanduku,odmah se zaljubi u nju. Patuljci mu ispričaše sta se dogodilo i on se, tužan saže i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepće. "Ona je živa!", uzviknu on i podiže je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog časa ona otvori oči. Princ je upita da li bi htela da se uda za njega, a ona, presrećna odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde su se odmah venčali. Kad je maćeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.

Tri praseta

Tri praseta

Nekada davno, živela su zajedno tri brata, tri mala praseta. Kao mali svaki dan su se igrali, spavali i uživali. Ali kako su godine prolazile, majka je odlučila da je vreme da prasići odu od kuće i da sami naprave sebi novi dom. Dva mlađa praseta su voleli pesmu i zabavu, a nisu voleli da rade. Po čitav dan su voleli da sviraju i pevaju, a najviše su pevali pesmu: “Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za groš. Vuka se ne bojim ja, trala, la, la!“ A njihov stariji brat, samo ih je gledao i viknuo im: “Ako tako nastavite nećete imati gde da spavate!“ Prasići su na trenutak ostavili igru. Najmlađe prase napravilo je kućicu od slame. Srednje prase je napravilo kućicu od drveta. Tako, da su vesela braća ubrzo nastavila sa igrom i pesmom. A najstarije i najvrednije prase, gradilo je pravu kuću od cigli. Pala je noć. Prasići su otišli svojim kućama. Čitavo vreme u prikrajku čučao je jedan vuk, i posmatrao je šta se dešava, i zadovoljno gladio svoje brkove. Pomislio je kako će večeras lepo večerati. Kada se potpuno smračilo, otišao je do kućice od slame. Pokucao je na vrata i rekao: “Otvaraj brzo vrata, jer ako ja dunem i vatru sunem srušiću ti kuću!“ Jako je dunuo, i kućica od slame se raspršila od silnog zvižduka. Prase je pobeglo kod svog brata u kućicu od drveta. Vuk je brže bolje potrčao za njima. Opet je snažno pokucao na vrata i povikao: “Otvaraj brzo vrata, jer ako ja dunem i vatru sunem srušiću ti kuću.“ Od silnog vukovog daha, kućica je poletela u vazduh. Brže bolje prasići su pobegli kod svog brata i brzo zaključali vrata.  Rešili su da ovog puta nekako nadmudre vuka. Vuk je opet došao i pokucao na vrata i vikao. Opet je duvao, ali ovog puta nije uspeo da sruši kućicu od cigli. Pokušavao je i pokušavao, ali nije uspevao. Napokon se dosetio da se popne na krov, i da se kroz dimnjak spusti kod prasića. Ali, prasići su videli šta vuk sprema, naložili su brzo vatru i stavili veliki lonac sa vodom na vatru da se greje. Tako je naš Vučko uskočio u lonac sa vrelom vodom, opario se i pobegao. A mali prasići su od tad srećno živeli u kućici od cigle.